U or­ga­ni­za­ci­ji Na­rod­nog mu­ze­ja u Uži­cu odr­ža­na je pro­mo­ci­ja knji­ge-ži­vo­to­pi­sa „Od se­la Rav­ni do Ha­ga“, auto­ra Dra­go­lju­ba D. Oj­da­ni­ća, ge­ne­ra­la ar­mi­je u pen­zi­ji. Ne pam­ti se da je, u sve­ča­noj sa­li Grad­ske ku­će u Uži­cu jed­noj knji­žev­noj ve­če­ri pri­su­stvo­vao to­li­ki broj gra­đa­na, kao ovom do­ga­đa­ju, upri­li­če­nom 24. mar­ta u ve­čer­njim sa­ti­ma, na go­di­šnji­cu sram­ne agre­si­je NA­TO sna­ga na SR Ju­go­sla­vi­ju. Kao što su ge­ne­ra­la Oj­da­ni­ća po po­vrat­ku iz Ha­ga gra­đa­ni u Be­o­gra­du do­če­ka­li sa tru­ba­či­ma ko­ji su svi­ra­li „Marš na Dri­nu“, ta­ko je i ovaj do­ga­đaj u Uži­cu po­ka­zao stav pri­sut­nih o Ha­škom tri­bu­na­lu.
Oj­da­ni­ća je, da pod­sje­ti­mo, Ha­ški sud osu­dio na 15 go­di­na za­tvo­ra – za­to što je bra­nio svo­ju ze­mlju. U za­tvo­ru je pro­veo 11 go­di­na, če­ti­ri mje­se­ca i če­ti­ri da­na, a u do­mo­vi­nu se vra­tio 29. av­gu­sta 2013. go­di­ne. O knji­zi ko­ju je, naj­ve­ćim di­je­lom, pi­sao u za­tvor­skoj je­di­ni­ci u Še­ve­nin­ge­nu, i ko­ja ima 1.009 stra­ni­ca, u Uži­cu su go­vo­ri­li Ra­di­vo­je Pa­pić, mu­zej­ski sa­vjet­nik-isto­ri­čar, ured­nik knji­ge, ge­ne­ra­li Ra­do­van Ra­di­no­vić, Ra­do­van To­ma­no­vić i Đor­đe Ćur­čin, i Zvo­ni­mir Pe­šić, pu­kov­nik u pen­zi­ji. U pro­gra­mu su uče­stvo­va­li i glum­ci Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Uži­ca.
Prema ri­je­či­ma Ra­di­vo­ja Pa­pi­ća, iz sa­mog na­slo­va se vi­di da je ovo bi­o­graf­sko-me­mo­ar­sko dje­lo, tač­ni­je, zna­čaj­no svje­do­čan­stvo o su­ko­bi­ma i ra­to­vi­ma na pro­sto­ru biv­še SFRJ, i o nji­ho­vim po­sle­di­ca­ma. Ge­ne­ral Oj­da­nić je bio is­tak­nu­ti svje­dok do­ga­đa­ja, i u knji­zi je, ka­ko na­gla­ša­va Pa­pić, na­sto­jao da pri­ka­že objek­tiv­nu isti­nu če­sto ci­ti­ra­ju­ći do­stup­na voj­no-po­li­tič­ka do­ku­men­ta. Na­ža­lost, Oj­da­ni­ću u Še­ve­nin­ge­nu ni­su bi­la na ras­po­la­ga­nju sva tra­že­na i že­lje­na do­ku­men­ta. U knji­zi se zna­ča­jan pro­stor po­sve­ću­je agre­si­ji na SR Ju­go­sla­vi­ju, u vri­je­me ka­da je on bio na­čel­nik šta­ba Vr­hov­ne ko­man­de, uz po­dat­ke da je NA­TO u bje­so­muč­nom bom­bar­do­va­nju to­kom 78 da­na ba­cio na SR Ju­go­sla­vi­ju 25.000 to­na eks­plo­zi­va, da su ma­sov­no upo­tre­blja­va­ne ka­set­ne bom­be i mu­ni­ci­ja sa osi­ro­ma­še­nim ura­ni­ju­mom ko­ja osta­vlja traj­ne po­sle­di­ce po sta­nov­ni­štvo, i da je agre­sor imao sve oba­vje­štaj­ne po­dat­ke o srp­skoj voj­sci do­bi­je­ne od biv­ših ofi­ci­ra JNA iz Hr­vat­ske, Slo­ve­ni­je i BiH.
Voj­ska SR Ju­go­sla­vi­je se or­ga­ni­zo­va­no i hra­bro su­prot­sta­vi­la NA­TO agre­so­ru. Vi­so­kim mo­ra­lom, do­brim ko­man­do­va­njem i vje­štim ko­ri­šće­njem bor­be­nih sred­sta­va voj­ska Ju­go­sla­vi­je je na­ni­je­la agre­so­ru ne­pla­ni­ra­ne gu­bit­ke. Po­ka­za­lo se još jed­nom da ni­je do­volj­na teh­nič­ka su­per­i­or­nost za br­zu po­bje­du u ra­tu. Bla­go­vre­me­nom dis­per­zi­jom sred­sta­va za rat, rat­ne teh­ni­ke i ljud­stva, na­veo je Oj­da­nić u svo­joj knji­zi, iz­bjeg­nu­ti su ve­ći gu­bi­ci, spri­je­če­na pa­ni­ka i omo­gu­će­no plan­sko vo­đe­nje oru­ža­ne bor­be. O ra­du na ovoj knji­zi ge­ne­ral Oj­da­nić ka­že:
– Pi­šu­ći svoj ži­vo­to­pis u će­li­ji Ha­škog tri­bu­na­la u Še­ve­nin­ge­nu uči­nio sam pre­ve­li­ki na­por da pre­va­zi­đem pre­o­vla­đu­ju­ći me­to­do­lo­ški pri­stup u ko­me do­mi­ni­ra jed­no­di­men­zi­o­nal­nost i jed­no­sloj­na lo­gi­ka „ja pa ja“. Ta ma­la ri­ječ „ja“ gu­ta sve: ra­zum, svi­jest, lju­bav, pri­ja­telj­stvo, prav­du, lo­gi­ku. Po­ku­šao sam da u upo­tre­bi te ri­je­či bu­dem mu­dar i str­pljiv i na­đem pra­vo rje­še­nje a da ne is­pad­ne da sam nar­ci­so­i­dan, što je ina­če stra­no mo­joj pri­ro­di. Ra­de­ći na ovom ži­vo­to­pi­su bo­rio sam se i sa vre­me­nom i sa isti­nom. Od kada znam za se­be, uvi­jek sam se bo­rio za isti­nu. Moj ži­vo­to­pis će si­gur­no iza­zva­ti po­zor, a s tim u ve­zi i shod­no do­ma­ćoj prak­si, i pri­lič­no is­hi­tre­ne re­ak­ci­je, po­vre­me­no i ne­u­ku­sne. Pret­po­sta­vljam da je mo­gu­ća i po­li­ti­za­ci­ja mo­je knji­ge i da će bi­ti su­prot­nih sta­vo­va. Ja sam pi­sao ne­pri­stra­sno i bez uvi­ja­nja, da bih bio što bli­že isti­ni. U svoj ži­vo­to­pis sam sta­vio sve ono kroz šta sam pro­šao na svim voj­nič­kim du­žno­sti­ma, pi­šu­ći ga u naj­te­žim uslo­vi­ma za jed­nog čo­vje­ka, za­tvor­skim, u tra­ja­nju od 11,5 go­di­na.
Dra­go­ljub Oj­da­nić je ro­đen 1. ju­na 1941. go­di­ne u zla­ti­bor­skom se­lu Rav­ni ko­je pri­pa­da op­šti­ni Uži­ce. Osnov­nu ško­lu je za­vr­šio u Rav­ni­ma, a Pe­ša­dij­sku pod­o­fi­cir­sku ško­lu 1958. u Sa­ra­je­vu. Voj­nu aka­de­mi­ju kop­ne­ne voj­ske za­vr­šio je 1964, a Ko­mand­no-štab­nu ško­lu 1986. go­di­ne. Ste­kao je i zva­nje ma­gi­stra, i za­vr­šio kur­se­ve za ko­man­dan­te pu­ko­va – bri­ga­da i di­vi­zi­ja. U čin ge­ne­ral-ma­jo­ra pro­iz­ve­den je 1992, u čin ge­ne­ral-pot­pu­kov­ni­ka 1994, u čin ge­ne­ral-pu­kov­ni­ka 1997, a u čin ge­ne­ra­la ar­mi­je 16. ju­na 1999. go­di­ne. Bio je ko­man­dant Užič­kog kor­pu­sa, na­čel­nik šta­ba Pr­ve ar­mi­je, ko­man­dant Pr­ve ar­mi­je, za­mje­nik pa na­čel­nik Glav­nog šta­ba Voj­ske Ju­go­sla­vi­je. Pen­zi­o­ni­san je 31. mar­ta 2001. go­di­ne na lič­ni za­htjev, sa vi­še od 42 go­di­ne efek­tiv­nog rad­nog sta­ža.
Knji­gu „Od se­la Rav­ni do Ha­ga“ ko­ju či­ni de­vet po­gla­vlja iz­dao je Na­rod­ni mu­zej u Uži­cu. Uz 1.009 stra­ni­ca ide i do­da­tak od 24 stra­ni­ce ilu­stra­ci­ja, a štam­pa­na je u ti­ra­žu od 1.000 pri­mje­ra­ka. „Či­ta­ju­ći ovu knji­gu shva­tio sam da u ge­ne­ra­lu Dra­go­lju­bu Oj­da­ni­ću, ve­li­kom čo­vje­ku, ti­nja jed­na osje­tlji­va du­ša želj­na sud­ski ne­do­ka­za­ne isti­ne i ne­po­tvr­đe­ne prav­de“, za­klju­čio je mu­zej­ski sa­vjet­nik – isto­ri­čar Ra­di­vo­je Pa­pić na pro­mo­ci­ji u Uži­cu.
S. Ti­ja­nić